Сви смо ми Вебер

Толико ме нервирају блазирани и фриволни Срби којих је 99, 666%, ма у ствари ад инфинитум, да пре него што се вратим Перуну, можда скокнем мало до ислама. Потпуно разумем све балканске конвертите. Потпуно разумем и несагледиву мржњу према сопственом семену и племену, која је у одређеним нахијама врло скоријег датума.

Ових 99,666%  буса се у неке груди јуначке (?!), или им из уста излазе само бисери политичке коректности, а и једни и други воле да се ките туђим спортским медаљама. То што су то наши спортисти, не значи да је то успех оних који се тове испред малих екрана, гледајући  како се ови лoматају по белосветслким теренима. Као спорт ће вратити достојанство, баш као онда када смо помахниталo славили освајање Европског првенства у кошарци у крвавом сендвичу између „Бљеска“ и „Олује“. 15.000 + 250.000 протeраних и ко зна колико побијених, а ми овде славили. И сви су знали све и болео их је пимпек, важно да се слави. Те спортске победе дођу онда као неки тепих под који се угурава савест и храни колективни нарцистички поремећај.
Било како било, једне дотирају Руси, друге ЕУ, USAID и Сорошеви фондиви, за просперитет, који не испуштају из уста, их брига, јер су све тако уредили да могу да нас пљчкају до потпуног нестанка.

Америчка рударска корпорација „Freeport-McMoRan“, Inc. и њихови партнери из канадске компаније „Newsun Resource and Reservoir Minerals“ пронашли су у околини Бора једно од највећих лежишта злата и бакра на свету. Према нашим информацијама, Американци су у рејону „Чукару пеки“, на дубини између 558. и 559. метра, „напипали“ бинго. У њему је откривен готово невероватан садржај од 25,7 одсто бакра и 50,3 грама злата по тони руде! Према до сада истраженим лежиштима у свету, најбогатији садржај пронађен је у руднику Холистер у Америци, где се извлачи 27,20 грама злата по тони руде. Рачунајући бруто вредност бакра и злата у новооткривеним лежиштима, по званичним ценама на Лондонској берзи метала, произилази да се у околини Бора крије богатство вредно готово – 18 милијарди долара! А ово су тек први резултати, будући да Американци и Канађани настављају са геолошким истраживањима.

(Вечерње Новости)

Колико се сећам, тај крај Србије спада у најнеразвијеније и заосталије, упркос старој слави Мајданпека. Слушамо скоро две деценије како му нема помоћи, али доласком страних инвеститора, отрвориће се нова радниа места, смањити број незапослених, повећати БДП и стопа малигних оболења.

Глобално, тренутно се одвија најозбиљније разграђивање на свим нивоима, а агресивни ислам меље све пред собом, појачавајући доминацију вртоглавим растом наталитета. Овде ама баш никаквог отпора нема. Прогутали по таблу бромазепама, па заспали преко гиљотине. Народи Југославије, иако је то само један једини народ, претворили се у пластелин, обликован туђим пристима. То је она „промена свести“ коју је Вучићу најавио Вестервеле. Све се одвија по плану, иако с нама нису још завршили, као с нашим комшијама. Прете џихадом, кажу трујте их и убијајте на сваком кораку, али ми имамо нашег Нолета и Орлиће. Имамо очишћен пут ка Јадрану на лешу базилике из 4. века и посеченог Храста-записа, нашег древног сећања. Прагматизам насупрот самосвести.

Сви понављају као папагаји: „Вучић, Вућић, Вућић!“, било у позитивном, било негативном контексту. Међутим, није у Вучићу проблем – проблем је у нама, јер Вучић то смо сви ми. И Слоба и сви Бонапартићи на овом тлу, одраз су нас самих – одувек. Чуди ме како нико да схвати тако просту једначину без иједне непознате. Психолошки механизам је очигледан: ако пљујемо њих, ако су они лоши, то онда аутоматски значи да смо ми супер, феноменални, намучени носиоци правде, истине и врлине. Неће да може, и ко смо то „ми“, а ко су то „они“?!
Прикривену грижу савести испољавамо тако што се опсесивно бавимо ламентирањем по друштвеним мрежама над луталицама, азилантима, Ромима, педерима, итд. Могла бих да пишем и о лепим стварима, али верујте, немам инспирацију, јер коме ја то пишем? Као за прошли текст у коме лаконски објашњавам саму срж толико извиканог православља и ником ништа. Очај паралише, јер очај је чист себичлук и непрегледна лењост за своје спасење.
Но, за свађу смо увек орни, нарочито ако вам је фирма СПЦ Д.О.О.
Храст и базилику из 4. Века (а сад чујемо затрпаће и некрополу у склопу огромног, од неолита густо насељеног, комплекса и потопити Ваљевску Грачаницу, манастир из 16. века), која сведочи о нашем присуству на овим просторима пре 7. века, подмукло су уништили ноћу исто као и велелепни Жрнов на врху Авале да би се ушлихтали белосветским масончинама. То више није никаква тајна, а ни флоскула теоретичара завере.

Мисле људи, профит је главни интерес, јесте, али има и нешто више од тога. Један дубок, веома зао и снажан мотив, који се савршрено огледа у речима овог идиота који није свестан шта је изговорио, све с благословом „Важно је да се у овом случају религиозно одвоји од сујеверја. Храст не може бити ни црква ни светац. Храст се не може сматрати светињом. Светост припада људима,  јер су они освећени Духом светим. Мештани овог краја знају шта за њих представља овај храст. Радоваће се и Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави опадање броја становника у овом крају“.
Зато, дај и овај храст-базилику да отфикаримо, док се у међувремену, као најгоре пиљарице, препуцавају такозвани „Артемити“ (по рашчињеном Артемију) и ови екуменисти који тврде да проповедају аутентично отачко хришћанство,а у ствари склањањем владике,чисте терен и уклањају препреке за коначну предају Косова, као и предају манастира (које су махом изградили Немањићи) будућој Косовској православној цркви, или још боље – албанској, тј. Велике Албаније.

Ништа никоме од њих не верујем, јер судим према последицама, а оне су дубински раздор, који управо наш клир подгрева у паузама финансијских малверзација, трошења дечака, ложења на певаљке, глумљења недодирљивих шамана,  латентне педерастије, те убиства због прикривања стварне.

А, кад смо код малих балканских Бонапарти, где се Мило подразумева, јавила ми се једна будаласта, али охрабрујућа мисао, бар што се Вучића тиче. Право на ту мисао дало ми је лично познанство. Можда је ово проституисање у бесцење само стратешка игра с циљем да се коначно остваре, али у оквирима ЕУ (западне пост-германске империје), пређашњи веленационални снови. Наравно, све за добро и опстанак озбиљно угроженог народног тела и душе. Добро би требало да промисли пре него што један на један примени начела Веберове протестантске етике на Србе. Јако добро да промисли, јер ћемо неосетно упловити у преписану Веберову идеју утапања Словена у германски културолошки образац. А, људи воле све да сагледавају црно-бело. Тако је лакше, да се не мисли много. „Јао, јадне избеглице, јао, јао“, а доле на Косову хуманитарна катастрофа траје већ шеснаест година + 666 пре тога. Има чак и избеглица из Крајине, али то се овде апсолутно никог не тиче, па макар били у директном сродству с тим невидљивим људима. Славимо Велику сеобу, а управо тада је кренуо егзодус. Да, још тада смо изгубили Косово, сеобама под два Арсенија, Црнојевићем и Шакабентом. Занимљива имена, зар не? Смутан и тежак период наше историје, који итекако треба подробно расветлити, не бисмо ли се припремили за сценарио, који је још онда написан. Пала мењажа Косово-Војводина, али све је то из историјске перпективе кратког даха.
Јесу стравична трагедија, сва та  ирачка, сиријска, палестинска, авганистанска деца и колико мртвих! Питам се заиста, зар овима највећи геноцид у историји над Индијанцима није био довољан?! Ту су и Абориџини, најстарији људи на планети, њих наводно 20.000, чиста ситница, мада лично у ту бројку не верујем.

Данас су својим заиста брилијантним, вековима опробаним, колонијалним, демонијачким, шаховским потезима, успели да потпуно изједначе избеглице, азиланте, Ал Каиду, ИСИС и сва та „пролећа“.
А, Вучић премудри, понаша се као Језуита који најбоље познаје марксизам. Што у начелу и није тако лоше. Превариће он њих њиховим оружјем, али тако што мора обезбедити потпуну аутократију да би то извео. И Слобо је исто мислио, али су га, ипак, надиграли!
Зато треба читати Вебера, из моје перспективе, прото-фашисту, словеномрсца и осведоченог менталног болесника, али ипак великог мученика.
Треба учити од непријатеља, али тако што га претходно добро упознате. И тако што научите из безброј историјских примера, да непријатељу не треба веровати, а још мање пријатељу ако си Србин.
Вебер је увео бирократски роботизам, тако препознатљив у данашњем корпоративном систему, а Хитлеру широм отворио врата декретом. Бирократски роботизам на крају је довео до тоталног одсуства мотива и клиничке депресије радничке класе. Екстремна рационалност која води у поремећај личности, јер народски речено, човеку одузима душу – прави га у робота. Систематско, безлично, будно, трезно, задатих чврстих обзира, ефикасно небиће, вредносно неутрално, као и читав систем.
Међутим, у пракси се показало да је људска природа далеко ирационалнија него што је Веберов роботизм предвидео. Показало се да човек примарно не жели да увећава капитал и згрће више од оног што би му нарушило ушушканост у колотечину и миран живот, под условом да има све неопходно, али не много преко тога. Ригидни пуританци раде као манијаци, јер су рад схватали као своју узвишену дужност, de facto га обожили. Раде, а не троше, већ опсесивно штеде да би обезбедили будућу Империју. Живе екстремно аскетски, често содомишући децу и животиње, јер мора негде да постоји вентил. Као последицу имамо вазда неартикулисане пијане Немце и Енглезе. Код нас пијанство има једну сасвим другу димензију, кара-севдах, који протестантски Германи нема шансе да схвате, а заправо хиљадама година пре упражњаване Орфичке и Дионисијске мистерије. Имају Аушвиц и Вебера који сексуално не општи са својим женом, која се у његовој биографији себи обраћа у трећем лицу као Цезар. Имамо и Фрицела који рођену ћерку Керстин држи у подруму двадесет година с њених и његових петоро деце.
Имамо и Веберову велелепну идеју да се апсорбују друге етничке групе, углавном словенске, не би ли путем „инклузије“ у немачко царство тиме престали да буду смртна опасност за немачку још велелепнију културу, а заправо привреду. Ту лежи суштина његовог антипозитивизма. Све националне мањине треба својевољно да се потчине с ентузијазмом, а, опет, био је против анексије у Првом великом рату! Од осталих националиста разликовао се по томе што је сматрао да моћ по себи није довољан циљ, већ узвишена идеја, за чије остварење је потребна велика моћ воље, а заправо „воља за моћ“. Маријан Вебер уништила је његове дневнике у којима детаљно описује генезу свог лудила. Ако пажљиво анализирамо његове речи, уочавамо да је заиста имао разлога да полуди.
Ако га наш вожд доследно прати, тако што на једну веома древну културу жели да накалеми протестантску пуританску етику, пише нам се црње него самом Веберу. Тога би требало да је свестан, ако има савест, а сви су индикатори да је уопште нема.

Омражен и од левице и од деснице, Вебер снажно верује да само уздизање средње класе може направити Немачку великом империјом, верујући такође и у харизматског демократског лидера, врсног демагога, оног који контролише масе у оквирима спасоносног капитализма.

Велики проблем настаје када се, с једне стране суочи с логичким позитивизмом (друго име за научно-методолошку догматику), а с друге хоће да га укине, или опет редукује (а он већ редукција!) и то примењеног на неухватљиве социолошке категорије и ентите, руковођен неокантијанским начелом хаоса, ван конкретно усмереног духа. 

За Вебера је важно да историја нема законе, премда да се могу конструисати „идеални типови“, те из њих каузално реинтерпретирати повест. На будућност није се усудио да има претензију. Испало је да је баш онаква какву је описао и које се озбиљно прибојавао, те зато потпуно скренуо с ума.

Најбоље да реч дам њему самом:

„Идеја да модеран рад има аскетски карактер, наравно, није нова. Ограниченост на специјализован рад, с одбацивањем фаустијанске универзалности човека кога укључује, услов је било ког вредног рада у модерном свету; стога се дела(ње) и одрицање, неизбежно међусобно условљавају до данашњих дана. Ова фундаментално аскетска црта живота средње класе, ако покушава да буде неки начин живота уопште, а не само одсуство истог,управо је Гетеов наук на врхунцу његове мудрости у „Годинама учења…и у крају каквогје доделио животу свога Фауста. Код њега је оделовљење (реализација) значила одрицање, удаљавање од епохе пуног и лепог хуманизма, који не може бити више поновљен у даљем току нашег културног развоја, као што је то могао процват атинске античке културе. Пуританац жели да ради по позиву своје дужности; ми смо принуђени да тако чинимо. Јер, када је аскетизам изашао из своје монашке келије у свакодневни живот и загосподарио светским моралом, одрадио је свој део у грађевини огромног космоса модерног економског реда. Овај ред, чврсто је везан неумитном силом за техничку и економску машинску производњу, који до данашњег дана одређује животе свих појединаца који су рођени у склопу овог механизма, не само оних којих се непосредно тичу економског стицање. Можда ће их тако одређивати све док последња тона фосилизираног угља не сагори. По Бакстеру, брига за спољашња добра треба да ‘лежи на раменима свеца као лагани огртач, који може бити лако збачен у сваком тренутку’.
Али судбина је одредила да огртач постане гвоздени кавез. Пошто се аскетизам подузео преобликовања и упошљавања својих идеја у свету, материјална добра стекла су повећану и неумољиву моћ над животима људи, као ни у једном периоду историје до тад. Данас, дух религијског аскетизма – да ли заувек, ко зна? – побегао је из кавеза. Али победнички капитализам, с обзиром на то да почива на механицистичким темељима, не треба више његову подршку. Розикасто руменило његовог церекајућег наследника Просветитељства, изгледа да такође неповратно бледи, а идеја дужности у оквиру нечијег позива, шуња се кроз наш живот као дух мртвих религијских  веровања. Где испуњење дужности позива не може бити у директној вези с највишим духовним и културним вредностима, или, с друге стране, кад не мора нужно да је осећа као економску принуду, појединац углавном одустаје од покушаја оправдавања свега тога.
На пољу свог највишег развитка у САД, јурњава за богатством, стргла је са себе своје религијско и етичко значење, стремећи да удовољи чисто земаљским страстима, које му заправо приписују карактер спортског такмичења. Нико не зна ко ће живети у овом кавезу у будућности, или да ли ће се на крају овог невероватног развоја појавити потпуно нови пророци, или да ли ће се догодити величанствено васкрсење старих идеја и идеала, или ако ништа од свега тога, механичко окамењење, украшено неком врстом неконтролисане самобитности. Далеко од последње фазе овог културног развоја, може се готово исправно рећи: ‘Специјалисти без духа, сензуалисти без срца; ова ништавност замишља да је досегла цивилизацијски ниво никад пре постигнут’“.

Вебер је, дакле, био свестан свих могућих последица. Био је свестан и немачког одувек присутног опсесивног Ordnung (страсти за бирократским редом), тј. његових лоших страна, па зато каже да је сасвим довољан за очај. Да би машина радила, тај ред свакако мора бити обезличен и безосећајан, а опет, с друге стране, тражи се снажна лидерка личност.

Али, хеј, ово није Немачка, човече! Оно што Немци хоће изречено је  у речима његовог деснохегелијанског старијег савременика Карла Розенкраца:

„Јединство Немачке нема сада више само смисао јединства Немаца у пореклу, језику и обичају, него битно и политички смисао државног организма, који омогућује да Немци у другим државама, у Америци као и у Украјини, у Алжиру као и у Аустралији, из ње искључени буду, а не – Немци, на пример вендска племена, укључени у њу“.

Вендска племена, тј. словенска племена, дакле наша браћа. Хоћу да нагласим да од растурања Велике Моравске, черечења Пољско-литванске уније, па надаље закључно с Хитлером и инсталирањем америчког антиракетног штита у јадној Пољској, Тевтонцима ђаво не да мира!

Фридрих I Барбароса

Зар ико после свега може сумњати у „бумеранг ефекат“, освету Перунову, казну старозаветну, преки генетски суд?!
Зато би нам било боље да колективно пређемо у ислам, као наша несрећна босанско-бошњачка браћа, које Тевтонци јашу, не престају.

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂

265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)

5300 7216 8257 7215 (Payoneer)

RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)